|
|
|
Православни манастир Свете Тројице - Тавна је настарија сачувана
грађевина у Семберији и духовно седиште овог краја.
Манастир Тавна је стар 500, односно 700 година. Налази се на граници
Општине Бијељина, код саме тромеђе са општинама Зворник и Угљевик,
управо тамо гдје је и граница региона Семберије и планине Мајевице.
Манастир Тавна је удаљен око 25 км југозападно од Бијељине. До њега
из Бијељине воде два пута - један преко Јање и скретања код Главичица,
а други преко Сувог Поља, Трнове и Брђана. Манастир је добио назив
по истоименој речици која протиче поред њега.
Без обзира на то што је Манастир Тавна духовно средиште и главни
симбол целе регије, његова историја до данашњих дана остала је умногоме
непозната.
Извршена археолошка истраживања, изведена тек као пратећи радови
мањег обима, дала су, ипак, значајна запажања и једну врсту археолошког
доказа да је Манастир Тавна имао и фазу развоја старију од средине
XVI вијека. Наиме, досадашња схватања подизање манастира Тавна везивала
су за вријеме обнове Пећке Патријаршије, а и за вријеме настанка
манастира Озрен (1558), Троноша (1559), Ловница (прије 1578), Возућа
или Манастир Тавна Гостовић.
Најстарији помени о времену настанка Манастира Тавне налазе се у
Пећком и Троношком љетопису (писаних средином XVIII вијека) и везују
га за вријеме синова краља Драгутина - Владислава и Урошица (од
којих је први био угарски херцег Славоније, а други обновитељ Манастира
Ариље). Народно предање настанак Тавне везивало је за хајдука Грују
Новаковића (по народној пјесми дете Грујица, син Старине Новака)
и XVI вијек, или за Краља Драгутина (XIII/XIV вијек).
Манастир је највише страдао у јулу 1941. године. Усташе растерају
и интернирају калуђере, а манастир опљачкају. Архимандрит Данило
Билбија пребјегне у Србију, где и умре 1942. године, док јеромонахе
Антима Јуковића и Емилијана Недића одведу у логор Јасеновац и тамо
убију. Једино је Јеромонах Венијамин Радосављевић успио да побегне
из усташког транспорта и тако се спасе.
Сам манастир је у току овог рата неколико пута бомбардован артиљеријском
паљбом. Кад се у њему 1943. године склонила партизанска болница
са рањеницима, Немци и усташе запале манастирски конак. У пламену
је потпуно уништена манастирска библиотека и архива. Манастирског
ђака Здравка Јовановића, родом из Жепча, усташе стрељаше на вратима
манастирске цркве.
Послије рата манастир је личио на згариште. Његова значајнија обнова
отпочела је тек 1954. године. Игуманија Јустина Керкезовић, са неколико
монахиња, уз пуну моралну и материјалну помоћ епископа зворничко-тузланског
Лонгина и народа овог краја, успела је да обнови старе и подигне
нове зграде, уреди цркву, обнови манастирску имовину и економију
и, што је најважније, да обнови истински монашки живот у манастиру.
Седамдесетих година XX вијека дограђен је конак манастира, живописана
унутрашњост цркве и урађен нови иконостас.
Служба у цркви обавља се редовно недељом и празницима, а народ масовније
окупља дванаест пута у години. На неким молитвеним скуповима буде
и неколико хиљада људи.
Археолошко ископавање доказало је постојање три фазе у настанку
Манастира Тавне. Данашњи изглед манастира са звоником потиче од
дозиђивања звоника на почетку аустроугарске управе, док је црквени
простор са наосом из средине XVI вијека. Најстарија средњовијековна
фаза Манастира Тавна највјероватније је она која је обухватала само
мању грађевину са уписаним крстом. Поменутим археолошким ископавањима
констатована су два непозната зида, чија је интерпретација дефинисала
ову најстарију фазу Манастира. Иначе, данас не постоји сачувано
старо фреско сликарство Манастира Тавна, а савремено је из 1995.
године.
|
|
|
