Историја Бијељине

Ранија прошлост Бијељине и околине

(Археолошка налазишта и фазе историјског
развоја)
Археолошки налази сведоче о животу у Бијељини и ширем подручју Семберије и у далекој прошлости. Најстарији потврђени трагови живота људи овога краја потичу још из млађег каменог доба (неолит
5000.-3000. г.ст. ере), најстаријег периода човека у данашњем смислу те
речи након завршетка ледених доба и престанка постојања тзв. пећинских људи. У овом периоду, када је клима постала сасвим слична данашњој, човек је први пут овладао земљорадњом (умјесто дотадашњег сакупљања плодова у периоду палеолита - старијег каменог доба), затим сточарством (умјесто дотадашњег лова) и производњом грнчарије, што је омогућило кување хране. Ова три фундаментална проналаска представљају
основу цивилизације до данашњег дана. У ово доба ничу и прва стална насеља на отвореном, која се састоје од кућа са зидовима од оплетеног шепера и набоја од земље. У плодној Семберији људи су у неолиту подигли насеља најгушће поред данашњег тока Бистрика, Дашнице и Дрине.
До сада су обављена ископавања неолитских насеља у Батковићу (на
локалитету Градац и пољопривредно добро), Остојићеву (Велики и Мали
Градац) и Главичицама (на локалитету Бабића брдо). Најкарактеристичније налазе чине фрагменти грнчарије винчанске културе, чији је центар био у Винчи код Београда. То је, иначе, најпознатија неолитска култура континенталног дела Европе. Налази углачаних камених секира
представљају најтипичније предмете млађег каменог доба.
Период - неолита (3000.-2000. г.ст. ере), или бакарног доба представља
период употребе метала као и у вези са тзв. индоевропском сеобом и етничким померањем из средишње Азије у Европу. Налази из овог времена откривени су на локалитету Адице и Велики Градац у Остојићеву, на локалитету Брдо у Дворовима и Њиве у Патковачи. Они припадају баденској, вучедолској и костолачкој култури. У овом периоду у
праксу улази обред спаљивања покојника. Остаци урни из тога времена су нађени на Рапановић пољу у Тријешници, а једна на локалитету Силајет у Дворовима.
Бронзано доба (2000.-800. г. пре Христа) представља следећу етапу у развоју преисторијских култура металног доба. Предмети из тог периода пронађени су у атарима Кућерина у Дворовима, Села у Којчиновцу, Врела у Батковићу и још неким. Карактеристично бронзано оруђе, оружје и накит налази, заједно са налазима из осталих археолошких периода, изложено је у сталној поставци бијељинског Музеја.
Гвоздено доба (8 - 1 в. пре Христа), са два периода: Халштат и Латен, а које
представља завршну културу престорије у овим крајевима, заступљено је налазима на локалитетима код Болнице у Бијељини, Бродићу у Тријешници, Вршана и Клиса у Батковићу, и другим. Део ових налаза се везује за продор келтских племена у Панонију пре доласка Старих Римљана.
Антички период (1-5 в.) обухвата време владавине Римског Царства у овим крајевима, које је оно дефинитивно покорило са угушењем устанка двојице Батона 6-9. г.н.ере. Бијељински крај, као и цела Посавина, припадао је римској провинцији Панонији, док је јужније била провинција Далмација. Од овог времена код нас се први пут употребљава малтер, грађевинска опека, водоводи, плански путеви, као и шире распрострањена писменост. Управо од овог периода и почиње историјско раздобље, за разлику од ранијих преисторијских периода. Римски локалитети су у Јањи,
Дворовима, Батковићу, Патковачи. У Броцу, на локалитету Прекаје, истражена је једна римска вила, док је у Којчиновцу пронађен римски надгробни споменик. У Великој Обарској је откривена оловна плочица култне намјене са представом тзв. Подунавских коњаника, у Амајлијама бронзана фигура висине 13 см, а у Модрану остава римског новца.
Негде на овом простору се, на овој или на супротној страни Дрине, налазило и римско насеље АД ДРИНУМ (на Дрини), али, због мањег обима археолошких истраживања у овом крају, није познато где се оно
налази. Средњовијековни период (6 - 16 в.), од велике сеобе европских народа и пропасти Западног Римског Царства до турских освајања, даје могућност да пратимо континуитет многих појава и извјесних насеља на рушевинама римских вила у Броцу, делове гробља са спаљивањем
покојника у Дворовима, као и гробље из 9 - 10 в. у Рачи. Код нас је истражен, као најпознатији, локалитет са обе стране Бистрика, између села Батковић и Остојићево, а који се састојао од комплекса укупно четири локалитета (Јазбине, Орашчић, Градине и Челопек). На локалитету Јазбине истражено је насеље из 7 - 9 века, са полуукопаним земуницама, са зидовима од шепера и набијене земље, док је на локалитету Орашчић истражено насеље од 10 - 12 в. На локалитету Челопек истражен је већи
комплекс радионица металуршког насеља, гдје се у 8 в. топило гвожђе и
производиле гвоздене алатке, о чему јасно свједочи налаз гусанографитног
лонца, који се чува у бијељинском Музеју. У то вријеме насеље на Бистрику, вјероватно, назива Бистрица, било је, без сумње, центар жупе, која је, изгледа, обухватала целу равницу Семберију, пре него што је настала Бијељина.

НАЈСТАРИЈЕ ГРАЂЕВИНЕ

У Бијељини постоје две данас најстарије грађевине: Православна црква
из 1872. године и градски Музеј из 1876. године, па се по томе може рећи да Град и није толико стар колико то градови ове величине знају да буду. Међутим, прво помињање имена насеља Бијељине губи се, ипак, у тами далеке прошлости. Пошто је већ било похарано и замрло насеље око
Бистрика раносредњовијековни центар равнице, ови крајеви су неповратно
изгубили свој ранији значај. А баш некако у то вријеме, средином 12.
вијека, чувени Летопис попа Дукљанина спомиње да се једна победа захумског кнеза Беле Павлимира (синовац српског краља) против Мађара десила "у равници Белина". По контексту из тог списа следи да се догађај збио негдје близу ушћа Дрине, па се може закључити да се то, заиста, десило негде код данашње Бијељине. Има, такође, индиција да је
овде у 13-15 вијеку под мађарском управом могао постојати фрањевачки
самостан под именом Библина -Билина (?).
У науци се данас сматра да је први сигуран помен насеља Бијељине онај од 3. марта 1446. године, када је овдје опљачкан дубровачки трговац Богиша Богмиловић од људи илочког бана. Кроз Бијељину је пролазио
средњовјековни пут, који је од Зворника ишао за Мачву, Митровицу и Илок. Бијељина је, као ријетко који град, само у посљедњих 500 година чак два пута мењао комплетно становништво. Први пут то је било доласком Турака, 1529. године, а други пут доласком Аустријанаца, 1716. године. Становништво бијељинског краја систематски се иселило због зулума дивљих азијатских хорди Турака, који нису хтели ове крајеве да укључе у састав државе послије заузимања Зворника 1463. године, него су вршили пљачкања и повлачили се у сигурнија планинска подручја. Тако, турски хроничар Нешри спомиње да су турске акинxије из овог подручја одвели
1437. или 1438. године толико робља да је млада и лепа девојка вредела на трговима робљем само колико пар кожних чизама.

ТУРСКО ЗАПОСЈЕДАЊЕ
Бијељина се не спомиње у саставу Турског царства ни у попису из 1528. године, па се закључује да је окупирана од Турака тек 1529. када је пао и Моровић, са његовим командантом одбране и цијелог овог фронта деспотом Стефаном Штиљановићем (1508-1529). После потпуног турског запоседања ових крајева сачињен је попис Зворничког санџака 1533. године, који је уједно и најстарији попис сачуван за ове крајеве. У запустелом бијељинском крају (бијељинска нахија) од Саве и Дрине до Јање спомињу се само четири села: Четвртковиште, Мирковци (Дашница), Грм
(Галац) и Чукојевићи (Модран), са укупно 55 кућа. На следећем попису 1548. године број села је порастао колонизацијом на 17, са 772 куће, од којих 554 православне и 218 муслиманских. На почетку турске управе сама нахија називана је бијељинском (тј. белинском), али ни једно насеље није носило то име, управо из разлога што је на територији данашњег града било чак три насеља (од укупно четири у цијелој равници) и сва су носила своја локална имена (Грм, Мирковци, Четвртковиште). Из овог времена потиче и манастир Тавна, убедљиво најстарија грађевина у овом крају, која је као духовни центар нашла своје мјесто и на грбу града Бијељине.. Султан је указом из 1580. односно 1585. године Четвртковишту (центар данашње
Бијељине) додијелио статус касабе и у њу поставио судско средиште кадилука за три нахије (Бијељина, Корај, Теочак). Године 1634. Турци мијењају назив насеља Четвртковиште у Белина и тај стари назив
са варијацијама важи и данас.

ВРЕМЕ ПРВИХ АУСТРИЈСКИХ РАТОВА

У тзв. Бечком рату (1683 -1699) Турска је изгубила целу Панонију. Граница је враћена на Саву и Дунав. Убрзо, 1716. године, и цела Посавина улази у састав Аустрије, а у Бијељину умарширава генерал Барон Максимилијан фон Петраш. Град је тада претрпео велика разарања. Није остао ниједан објекат из ранијег периода. Бијељина губи скоро све становништво. Аустријанци овдје владају до 1739. године. Бијељину су они држали
и 1688 -1690. године у Бечком рату. По попису из 1735. Бијељина има 70 домова (сви хришћански). Село Бродац броји 72 куће, а Дворови 21.
Као посебност историје Семберије, у односу на остале босанско-херцеговачке крајеве, истиче се појава потпуног верског разграничења у доба аустријских ратова. Тада су се потпуно издиференцирала, етнички и верски чисто српска и чисто муслиманска села, која су до тада била највећим делом мешовита.

ДРУГА ТУРСКА ОКУПАЦИЈА БИЈЕЉИНЕ И ...

Од 1739. године, друге турске окупације Бијељине, граница се поново враћа на Саву и Дунав и ту остаје до 1878. године. Бијељина поново, скоро у цјелини, мења становништво. Ипак, ни најстарије бијељинске породице тешко могу у својим родословима да потврде да су становници града од тог времена, што само свједочи о тешкој историји ових крајева и овога града. Прво је, свакако, обновљен центар града у оквиру земљано- дрвених зидина са опкопом. Онда се изван зидина развила Атик махала, око данашњег градског парка, па Амбар махала, иза градске пијаце, па Пашине Башче, па Дашница махала, почетком 19. в. Селимовић махала, а од 1812. године од муслиманских избјеглица из Букурешта и Галца формиране су махале Букреш и Галац; Лединци, Гвоздевићи, Томбак, Бајир и други градски квартови су новијег и најновијег датума.

... СРПСКИ УСТАНЦИ
Од времена ослобођења Београдског пашалука у Карађорђевом устанку (1804- 1813) и стварања нове Србије, Бијељина постаје место на тромеђи Турске, Аустрије и Србије. То стање ће потрајати до аустроугарске окупације 1878. године. Срби бијељинског краја су искрено подржали Карађорђев устанак и величанствено буђење српског народа у овом крају. Највећи допринос у покушају ослобођења "прекодринских Срба" у Семберији дали су тада чувени устанички команданти: Јаков Ненадовић, поп Лука Лазаревић, Стојан Чупић и поп Никола Смиљанић. Резултати ових акција били су: рушење старог утврђења у Теочаку 1805. године, спаљивање Јање 1807. године, а 1809. била је ослобођена чак и Бијељина
и скоро цела Семберија и Мајевица, све до Тузле и Брчког. Након погибије
легендарног Стевана Синђелића и неуспеха "офанзивног плана" 1809.
године, Срби бијељинског краја су страховито десетковани, тако да су, због
турског зулума, многа насеља Семберије и Мајевице скоро потпуно запустела. У наредним годинама ове крајеве насељаваће досељеници из пасивних крајева Херцеговине и Црне Горе. Они данас и представљају већину становништва овог краја. Тек од овог времена са сигурношћу
се прати већина родослова српских породица Семберије.
Ова тешка времена изњедрила су и двојицу најзнаменитијих људи Семберије: Кнеза Ивана Кнежевића и песника и гуслара Филипа Вишњића, који постају и симболи овог града - чувари штита на великом грбу Града и Општине Бијељина. Од осталих знаменитијих Сембераца у Првом срспком устанку издваја се Симо Катић (1783-1832) из Дворова, који је био командант одбране границе од Бадовинаца до ушћа Дрине у Саву, а
касније помоћник старешине Мачве у доба Милоша Великог; и чувени јунак Зеко Буљубаша-Јован Глигоријевић (1770-1813.) из Броца - "Српски Леонида", који је, заједно са својим "голаћима", херојски погинуо на Равњу, у последњој бици Карађорђевог устанка. Без обзира на све отежавајуће околности и велике губитке у устанцима, помору од куге 1814. и друго, Бијељина је пред крај турске владавине била, ипак, највећи град у санџаку. По попису из 1864. град Бијељина је бројао 6.074 становника, Тузла 5.264, Зворник 4.870, а Брчко 2.562 становника. Дакле, Бијељина је била већа од Зворника, као седиште санџака до 1852. године, када је оно пренесено у Тузлу. О граду Бијељини и овом крају под турском окупацијом писали су и путописци Француз Кикле 1658, Турчин Евлија Челебија 1664, аустријски официр Перетић, Мажуранић 1840. Записе о Бијељини у Првом светском рату оставио је и Ервин Егон Киш. У вријеме великог устанка Срба у
Босанском и Херцеговачком пашалуку 1875- 1878. године било је покушаја да се ослободи и Бијељина са околином, али се у томе није успело. У септембру 1875. покушао је да у родни крај као повратник дође из Србије Јован Панић (1840-1875), са 300 устаника, али је разбијен код манастира Тавне, 4. септембра 1875. Исто тако, ђенерал Ранко Алимпић је 3-5. јула
1876. опседао Бијељину, али није успео да је заузме; у тим борбама је погинуо бијељински трговац Мићо Николић Чавка (1840-1876), који је раније био пребегао у Србију. Бијељински муслимани су тада у борби на Галцу, 4. јула 1876. године, потукли одред италијанских добровољаца - Гарибалдинаца, које је водио Ђоко Влајковић. Део Семберије био је слободан и од 3. јула до 14. септембра 1876. године. Али, због захтева великих сила и због тадашњих међународних односа, уопште овај устанак босанско-херцеговачких Срба није у потпуности успео, мада је утицао
да се на специфичан начин оконча вишевековна власт турских освајача у
БиХ.

АУСТРОУГАРСКА ОКУПАЦИЈА

Од 1878. године до краја Првог свјетског рата 1918. године ове крајеве, као и целу провинцију Босну и Херцеговину, окупирао је аустроугарски освајач, заменивши тако вишевековног турског окупатора. Пошто је католичка Аустроу- Угарска била на далеко вишем степену развоја од мухамеданске турске деспотије, град Бијељина је у овом периоду доживио известан напредак. Срушено је старо земљано-дрвено утврђење
(шарампов). Сем православне Цркве и зграде Музеја, јединих објеката
подигнутих у турском периоду, све старе зграде у Бијељини потичу из овог, аустријског вријемена, са краја 19. и почетка 20. вијека.
У овом промењеном цивилизацијском окружењу у град и околину су
колонизовани странци и нови католички досељеници. Тако су 1882. године у
данашње Ново Село досељени Немци, који су ту остали до Другог светског рата, када су исељени. Већина тамошњих стамбених објеката и напуштена протестанска црква потичу из тога времена. Насеље се прво звало Франц Јозеф Фелд, а између два светска рата Петрово Поље. Немци су још колонизовани у Јоховац и Брањево, а један број Мађара
у град Бијељину и село Љељенчу, док су остали католички поданици Аустро-Угарске монархије колонизовани у сам град Бијељину.
Бијељина (тј. Бјелина) је, уместо центра турске нахије, постала седиште
аустроугарског котара, коме је припадало седам, па девет општина (Бијељина град, Бијељина село, Бродац, касније и општина Батковић, Јања, Забрђе, Драгаљевац, касније и општина Црњелово и Корај; док
су у Краљевини Југославији бијељинском срезу припадале још општине Брезово Поље и Тавна. Данашња територија Општине Бијељина је одређена реформом комуналног система из 1955. године. Након пробоја Солунског фронта, у коме су учествовали и бројни српски добровољци из ових крајева, распала се Аустро-Угарска монархија. Створена је
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а од 1929. године Краљевина Југославија. Овај крај је био тада у саставу Дринске бановине, са седиштем у Сарајеву. У политичком животу Бијељине и на изборима, нпр. далеке 1923. године, побиједила је тзв. "Великосрпска странка", а била је јака и Земљорадничка странка. У парламенту провинције БиХ ("Босански сабор") 1910. године посланик овог краја био је Максим Ђурковић из Доње Трнове, на листи Петра Кочића. Бијељина је као српски крај за ових преко 100 година, од Аустроугарске окупације 1878. године, у Краљевини Југославији, па и у СФРЈ, губила корак у развоју са суседним центрима, тако да је Бијељину престигла Тузла, а затим и Брчко. По попису из 1991. Тузла је имала чак 84.244 становника, Брчко 41.346, а Бијељина само 36.187 становника. Међутим, српски народ је 1992-1995
године, упркос свему, успео да извојује слободу српских земаља. Бијељина, као други по величини град у Републици Српској, створила је тако услове за несметани развитак, у складу са својим положајем и природним богатствима.

Трг Краља Петра 1924. година ("Разгледница Бијељине", Слободан Крстић)

Стара зелена пијаца око 1913. године ("Разгледница Бијељине", Слободан Крстић)

Простор испред Библиотеке-aустроугарски период ("Разгледница Бијељине", Слободан Крстић)

Зграда суда и затвора око 1960 -данас Mузеј Семберије ("Разгледница Бијељине", Слободан Крстић)

Данашња "зелена" пијаца

Данашња Бијељина- поглед из авиона ("Разгледница Бијељине", Слободан Крстић)

Данашњи центар Бијељине