Недавно се навршило сто двадесет шест година откад град Бијељина има организовану здравствену установу највећег ранга - болницу. Ово је био значајан и вредан пажње јубилеј кад се зна да је Бијељина тада, према првом попису становништва из 1879. године, имала само 6.090, а цијели срез 28.389 становника. У пописним књигама забележено је да је град имао 1.602 куће са 1.628 станова. Отварање тада у граду прве болнице био је догађај од прворазредне важности - епохални догађај.
Данас град Бијељина има релативно добру здравствену службу која пружа ефикасну заштиту здравља становницима. Међутим, то још није оно што би требало и што имају друга мјеста, нека чак и мања од Бијељине. То је утолико израженије, јер је место израсло у град са близу седамдесет хиљада становника без околине која гравитира здравственим установама у граду. Теренске амбуланте, које се налазе у неким мјестима, не могу да задовоље све потребе тих становника, па су и они принуђени да се лече у здравственим установама у Бијељини.
У раном турском периоду, пре доласка у ове крајеве аустроугарске власти 1878. године, честе разне епидемије (колера, куга, богиње, тифус) односиле су у смрт у кратком периоду на хиљаде живота. У насељима, међу становништвом, биле су изузетно лоше хигијенске прилике и велика заосталост. Због необразованости и неписмености здравствена просвећеност је била непозната То се односило на личну хигијену, исхрану, становање, уређење насеља, воду за пиће итд. Зато су тада људи у разним болестима тражили лека и савета код разних надрилекара, врачара и чудотвораца који су га лечили травама, бајањем и сујевјерним амајлијама. У време епидемија болести, којих је у прошлости због заосталости било често, становништво у неким мјестима је, дешавало се, било десетковано, па су гробља проширивана да би се могли сви сахранити. А један од начина одбране од епидемија било је бежање из својих насеља у шумовите, ненасељене и забачене предјеле, далеко од пута и села, па су на тим новим просторима оснивали себи нови дом и огњиште, верујући да ће се тако сачувати од епидемије. Испред нових насеља постављане су страже које су браниле улазак у њих, а непослушне болесне, макар били и блиски сродници, убијале. Трагове таквих насеља, насталих бежањима из родног мјеста, срећемо данас у разним топонимима: кућишта, селишта, кућерине, конаци, Стража, Стражилово, Чувадари итд. Није тешко замислити какве су се драме међу људима дешавале приликом сусрета са обољелим или клицоношом испред новог насеља гдје су биле постављене страже, а такав човек лутајући тражио помоћ од својих ближих који су се склонили да би се сачували од клицоноша, па макар били и најрођенији. Али, ако су сви бежали од болесног, једино мајке то нису чиниле од свог детета. Остајале су с њим до краја.
У очају и незнању тадашњи човјек је прибегавао свему само да би себе и своје ближе заштитио од болести са смртним исходом. желећи да смрт "одобровоље", да је "омекшају" како би била према човеку блажа, правили су разне обреде, молепствија, па чак су јој и споменике подизали. Сујеверје је царовало на свим просторима, па се спас и бежање од смрти тражио још од свештених лица и калуђера који су разним записима и амајлијама, а нарочито молитвама, лечили обољеле од тада неизлечивих болести. Само су ретки, захваљујући своме организму и чудном стицају околности, успевали да преживе као што је Филип Вишњић, слепи гуслар из нашега краја, преживио богиње које су харале у вријеме његовог дјетињства.
У нашем крају, у прошлости, забележено је више епидемија, али је по броју умрлих најтрагичнија у 19. вијеку била епидемија куге 1814. године у Бијељини, Јањи и приградским насељима. Кугу су тада у овај крај донели из далеке Анадолије турски војници што су дошли у Босну да гуше и сламају српске устанике послије Карађорђевог устанка 1804. године у Србији. Турски аскери су, дошавши у Бијељину, убрзо донијели безбројне смрти од куге што је разриједила становнике града и приградских села. Тада су страдале многе породице, па су у епидемији потпуно затрвене и угашене.

ПРВИ ЛЕКАРИ У БИЈЕЉИНИ И ОТВАРАЊЕ БОЛНИЦЕ

Први образовани лекар у Бијељини, за кога се до данас зна, који је овдје радио у здравству и лечио становнике града и села, био је војни лекар Луиђи Реба (Луиги Ребба), по националности Италијан. Тај човјек, лекар са завршеним медицинским образовањем, био је у јединицама турске војске које су 1850. године дошле у Босну са војском Омер-паше Латаса, кога је султан из Цариграда послао у Босну да среди прилике у већ знатно ослабљеном Отоманском царству.
Лекар Луиђи је био поријеклом из Италије, из града Бергама, а медицински факултет је завршио на Универзитету у Падови, где су се, иначе, образовали бројни лекари са ових балканских простора, а нарочито из Далмације. Доктор Луиђи Реба био је војни љекар у турским јединицама стационираним у Бијељини и околини, али је пружао истовремено медицинске услуге и становништву Бијељине, семберских села, па и Брчког. Одлазећи у Брчко и пружајући лекарске услуге Брчацима, упознао је и своју будућу "избраницу срца" у познатој породици Цвијетић. Ускоро се њом оженио и преселио из Бијељине у Брчко и тамо остао до краја живота радећи као лекар. Умро је у Брчком гдје је и сахрањен, а иза себе је оставио бројне потомке који су за време Аустро-угарске монархије били у Брчком познати велетрговци и богаташи. Данас, нажалост, од Реба нема у Брчком живих потомака.
Други лекар у Бијељини, који се може сматрати оснивачем модерне медицинске заштите становништва у овом граду, звао се Јакоб Кохут, личност којој би град требало да се одужи, јер је то заслужио својим делом, те да се тако то име сачува од заборава. Доктор Јакоб Кохут је био и први љекар Бијељинске болнице, која је отворена његовом заслугом и залагањем 1880. године. И он је, као и доктор Луиђи Реба, био турски војни љекар и у Бијељину је дошао 1865. године послије одласка др Ребе у Брчко. Бијељина је тада била типична заостала босанска касаба са свим одликама учмале провинције иако је била средиште веома богате и житородне Семберије и имала добре услове за економски процват. Трговина преко Босанске Раче са Европом и трговачки путеви кроз Бијељину нису много утицали на њен економски процват и просперитет. И тако је, заслугом Јакоба Кохута, иначе аустријског држављанина, са завршеним медицинским факултетом у Бечу, отворена Болница у згради бијељинског трговца Ахмеда Крпића, која се налазила на земљишту које и сада припада болничком комплексу. Зграда је била на спрат, примитивна и неугледна, са више оделења и у њој је била Болница све до 1931. године када је, коначно, изграђен нови објекат (данас стара зграда болнице гдје је Гинеколошко одјељење). То ново здање Бијељинске болнице, на спрат и са више оделења, задовољавало је потребе средине више деценија и у своме времену било је, за наше схватање, доста добро и функционално. Стари објекат болнице, из Кохутовог времена, порушен је 1954. године због дотрајалости, а на тим просторима изграђени су нови болнички комплекси који, углавном, задовољавају нарасле потребе у здравственој заштити становништва целог овог краја (поликлиника, апотеке, диспанзери, стоматолошка клиника, хитна помоћ итд).
Доктор Јакоб Кохут је био бечки Јеврејин, који је послије завршених медицинских студија радио као војни љекар у турској војсци, па је тако доспио са турском војском у Бијељину. Ту је дуго радио, а онда је, послије пропасти Отоманског царства, тј. послије доласка аустријских власти у ове крајеве 1878. године, остао у Бијељини до краја живота. Он је рођен у Бечу 1836. године у трговачкој породици, а медицину је завршио 1862. године. Након доласка у Бијељину, прво је радио као војни лекар са турским аскерима, истовремено пружајући помоћ и цивилном становништву, а онда је дефинитивно определио се да живи у Би јељини и да обавља лекарски позив. У нашем граду је радио преко четрдесет година, све до смрти 21. фебруара 1905. године. Сахрањен је
на Римокатоличком гробљу и ожаљен од бројних поштовалаца. Био је врло хуман и савестан, необично способан и уман, популаран код народа у целој Семберији. Дуго времена је био једини лекар у овом делу бивше Босне и Херцеговине. Његов надгробни споменик чува се у дворишту Музеја Семберије. У Бијељини и он, као ни Реба у Брчком, нема живих потомака.

Зграда бијељинске болнице подигнута 1930 ("Разгледница Бијељине", Слободан Крстић)