ПРВА ОСНОВНА ШКОЛА У БИЈЕЉИНИ

Прошло је више од сто шездесет година од отварања прве основне школе у нашем граду. То је био догађај од прворазредног културног значаја и том чину претходиле су значајне друштвено-политичке и економске промене у тадашњој Босни. То је била велика година преокрета и година за историју.
Талас просвећености, који се у том времену убрзано ширио Европом, имао је снажног утицаја и у окупираним крајевима Отоманске империје који су се почели будити из заосталости и таме. Просвећена Европа тих година имала је увелико развијено школство - од основних школа до факултета и универзитета који су оснивани у прошлости, много година раније (Праг, Париз, Падова, Беч, Болоња, Рим). Турска управа у Босни, а ради подилажења раји и спречавања бројних буна и немира, одобрила је оснивање конфесионалних или верских школа за поједине народе у покореним областима, да би тако омогућила тим народима да се, колико-толико, уклопе у просветна кретања у Европи, која су истовремено била предуслов напретка и даљег прогреса до којега им је било стало. Та нова кретања у области образовања и културе знак су извесног "отопљења" односа Порте према потлаченима и истовремено су знаци новог времена што је неумитно долазило.

ОТВАРАЊЕ ПРВЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ У БИЈЕЉИНИ

У време пре и после Хатишерифа осниване су за потлачену рају бројне вјерске школе у временском раздобљу од двије деценије и то: 1834. године у Броцу, 1853. године у Горњем Драгаљевцу, 1854. године у Дворовима, 1860. године у Загонима, 1835. године у Јањи, 1873. године у Горњој Трнови итд.
Српска основна школа у Бијељини, као што се види из бројних сачуваних докумената, отворена је 1838. године. Био је то догађај од великог значаја, један од најзначајнијих у културној прошлости града. А Бијељина је тада, као што се види из извјештаја аустријског конзула Омчикуса из Тузле, било место са 6.074 становника и основна школа за стицање писмености била му је неопходна.
Први учитељи у отвореној школи били су из Србије, а о школи се у потпуности старао Српско-православни црквено-школски одбор у Бијељини. Његова брига о школи односила се на обезбеђење учитеља, на њихове плате, набавку опреме, набавку уџбеника итд. О првим учитељима који су радили после отварања ове школе, нажалост, немамо никаквих сачуваних података. Најстарији писмени податак о школи датира из 1865. године и нађен је у архиву Министарства Кнежевине Србије, јер су тада православни Срби из Бијељине у свему се, више него сада, ослањали на Србију. Сачувани документ из те године је писмо господину министру Кнежевине Србије што су га упутили "настојатељ цркве и школе Димитрије Марковић и учитељ бељинске школе Никола Јефтић". У писму се "најпокорније моли да им се пошаљу књижице да би ученици бељинске школе имали из чега учити, јер сада имају само покоји псалтир и часловац". У писму се наводе и неки подаци о школи како има 85 редовних ученика - у првом разреду 40, у другом 25 и у трећем разреду 20 ученика.
Још у 1868. години, дакле тридесет година после отварања школе, није било довољно учитељског кадра, па се наводи у документима да је те године у школи радио Илија Младеновић, који је дошао из Србије, а претходно је био "разносач новина по вароши београдској". Ови просветни печалбари из Србије, вјероватно у време владавине у Србији кнеза Михаила, били су у овим крајевима веома пожељни да уче децу у школама, јер у овим градовима још није било ни учитеља, ни школа за њихово оспособљавање, па је сваком писменом човеку из Србије, који је хтио доћи овамо, било лако доступно учитељско место. А ни плате по уговору нису биле мале: те године Илија Младеновић је имао 6.850 круна - 6.400 плата и 450 круна за станарину. А то, да кажемо успут, није била мала сума новца. Пошто су "ти летећи и приучени учитељи" трагали за зарадом, јасно је да су сваке године мењали места рада у потрази за већом платом. Само изнимно, ако су били добри и ако је Црквено-школски одбор увидео да је таква личност потребна месту, обнављан је уговор и за следеће године. Оне просветне раднике, што су често мењали радна места, народ је у жаргону звао "куфераши".
Прва школска зграда у којој је радила основна конфесионална школа у Бијељини била је саграђена у бондруку (зид од плетера и земље са дрвеном јапијом), била је приземна, имала је неколико учионица, а кров јој је био покривен шиндром (даском) којом су се често покривале зграде са стрмим кровом. Био је то примитиван објекат што је тада, у границама могућности и прохтева, задовољавао потребе школе и града. Пошто је школа била верска, нормално је што је била у непосредној близини цркве, на простору који је припадао парохијском дому. Та стара школска зграда постојала је све до 1902. године када је о трошку Српске православне црквене општине Бијељина и од добровољних прилога виђенијих и богатијих Срба подигнута нова и савремена лепа зграда која и данас постоји и у којој је сада смјештена Основна школа "Свети Сава" код црквеног храма Св. Георгија у граду.

ОТВАРАЊЕ И ИЗГРАДЊА КОМУНАЛНЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

Доласком аустријских власти у ове крајеве, тј. послије Берлинског конгреса 1878. године, настаје нови дух и нови однос према просвети и култури. То се испољавало у толерантнијем прихватању утицаја са Запада, а највише у одобравању долажења културе и просвете, јер су ови крајеви у томе заостајали у сваком погледу. Зато је нова власт у граду, две године после доласка, отворила а касније и изградила тзв. народну или комуналну школу. Било је то 1880. године. Са српском конфенсионалном и овом сада отвореном град је имо две основне школе. У новоотворену школу уписивала су се деца свих грађана Бијељине - досељеника (дошљака) колониста, деца католичке вере, у почетку врло мало и деца муслиманске вере, али и деца из околних села.
Српска дјеца из града, међутим, и даље су упорно ишла у "своју" школу која је напоредо радила. И управо ради тога власти покушавају да ту српску верску школу угуше, јер се у њој и даље учи српска историја и српски језик, а не "земаљски" или "босански" језик и у њој раде учитељи из Србије који шире међу Србима слободарске идеје. У тој школи се прославља Св. Сава као слава школе, одржавају се светосавске бесједе и села, а не пева се химна "царевка" нити се велича "славна хабзбуршка династија К. унд К. Монархије". Ту се не прославља царска лоза, не учи се немачки језик. За ту "комуналну" школу у граду, да би ојачала и привукла родитеље и ученике, у центру града 1886. године гради се модерна и велика школска зграда са 8 учионица, станом за управитеља и подворника, те другим потребним просторијама. Објекат је грађен две године и коштао је 46.000 круна које је обезбедила градска општина. За оно време то је било изузетно добро здање, најбоље те врсте у граду. Зграда за дивљење и понос нарочито у односу на постојеће зграде које су биле приземне и дотрајале (Објекат и данас постоји, претрпио је једну ревитализацију и употребљава се у друге сврхе, а налази се код зграде Општине). Аустријске власти су тада том школом и школском зградом желеле да коначно угуше српску верску основну школу у близини Цркве, па су је зато обилато помагали и од државе и од појединаца. Аустријска администрација, а нарочито школске власти, уредно су вршили инспекцијски надзор и о свему будно и строго водиле рачуна. У сачуваном летопису школе, који се налази у Музеју Семберије, у подацима за 1900/01. школску годину, наводи се да је било 345 ученика са 7 учитеља. Наставу у овој школи, поред дела градске дјеце, похађала су и деца из приградских насеља и села: Амајлије, Ново Село (Францјозефсфелд), Голо Брдо, Патковача, Попови, Кованлуци, Бријесница, Пучиле, Хасе, Ђипировине, Љесковац итд. Бијељина је тада имала 9.768 становника са обележјима босанске касабе.
Српска основна конфесионална школа код Цркве, и поред бројних материјалних тешкоћа, и даље се одржавала, макар и у старој прилично дотрајалој школској згради са нефункционалним и неприкладним учионицама, гдје су услови за рад били много тежи него у комуналној школи. Чак су и плате биле мање и несигурне. Али и деца и учитељи су били поносни и необично горди што "иду у своју школу", а не у "швапску школу" која је туђинска. То схватање је било и код ученичких родитеља, јер је подвајање међу школама било оштро и уочљиво да су они родитељи, који су из било кога разлога слали своју дјецу у ту "швапску школу", сматрани издајницима српства и свога народа. Родољуб Чолаковић у првој књизи "Казивање о једном покољењу" о тој школи каже ово: "У мом родном мјесту постојала је " српска школа", како смо је звали. У граду је постојала и општа народна школа; звали су је, не знам зашто, комунална, а ми, деца "швапска школа". У њу је ишло мало српске дјеце - већином чиновничке и оних Срба мјештана који су хтјели и на тај начин да се додворе аустријској власти".

ИЗГРАДЊА НОВЕ ШКОЛСКЕ ЗГРАДЕ ЗА СРПСКУ ШКОЛУ

Пошто је стари школски објекат Српске основне школе код Цркве већ био дотрајао, а нарочито што је био нефункционалан, одлучено је да се на месту старе зграде изгради нова - боља и љепша од комуналне. Што је одлучено - то је и учињено. Изградња нове зграде српске основне школе сматрано је патриотским чином и манифестацијом љубави према своме народу. Зато су припреме убрзане, а интензивно су почеле још пре 1901. године и трајале су дуго, јер је требало обезбиједити дозволу за градњу (која се тешко добијала), обезбедити локацију, те велика новчана средства и грађевински материјал.
У изградњу нове школске зграде укључио се сав народ општине – становници града и села. Свим активностима руковидио је Српско-православни црквено-школски одбор у Бијељини. Акција сакупљања прилога одушевљено је прихваћена и и све је кренуло да би се то урадило на прилозима и доровољном раду према могућностима сваког човјека. Ради тога је основан и Одбор утемељивача са виђеним и познатим људима из града и села. То су били трговци, занатлије и посједници -познати људи из нашег града који су водили све послове од почетка до краја изградње и свечаног пуштања и предаје објекта на употребу.
Објекат је коштао, према грубој процјени, преко 70.000 круна. То је био тада огроман новац. У Одбору су били: Видак Ристић и његов син Васо, познати трговци. Милко Јовичић, посједник и трговац, посједници браћа Милан и Стево Панић, Дико Војаковић, трговац, Мићо Чолаковић, посједник, занатлија Симо Симић, Перо Тодоровић, занатлија, посједници браћа Митриновић, Томо Чолаковић, посједник, Перо Ивковић, посједник, Васо Мариновић, занатлија, Вајо Василић, власник паромлина, трговци Перо и Љубо Јеремић, посједник Жоко Опалић и други. На челу тог Одбора од почетка налазио се Симо Јовановић, трговац и посједник, који је био покретач свега -душа свих активности. О тим дародавцима и утемељивачима постојала је спомен-плоча у холу школе са њиховим именима, али је током Првог свјетског рата уклоњена или уништена када је рад школи почетком јесени 1914. године био забрањен као и свим другам српским конфесионалним школама у Босни.
Школска зграда је завршена 1902. године што се види на кровном дијелу објекта гдје је написана ова година. Крајем августа те године свечано је предата на употребу и обављен је чин освештења. Сада, након завршетка радова, објекат је заиста био бољи и лепши од "комуналне" школе, јер је био функционалнији, са више учионица, пространим двориштем, стилским кровом са балустрадама итд. Грађен је две године и извођач радова је био грађевински предузетник из Новог Села, Петар Пфаф са грађевинским инжењером Алонсом Флимбахом, као руководиоцем градилишта. Ови подаци налазе се сачувани на фотографији првог бијељинског фотографа Адолфа Винтерфелда која се чува у Музеју Семберије.
Ова установа просвете и културе много је тада значила за преображај средине, те је постала културни и национални центар српског народа у граду. У њеној пространој дворани и холу одржаване су разне културно-забавне приредбе за грађанство, а пре свега светосавске бесједе. Она је била вежбалиште и школске омладине у "Соколу" који је нешто раније основан.
Први управитељ нове школе је био Стево Николић - најомиљенија и најпоштованија личност у граду. Једнако су га поштовали и вољели становници града свих вјероисповијести. Био је персонификација отпора туђинској власти, па је зато на "велеиздајничком процесу" у Бања Луци осуђен на десет година робије. А раније, од 1893. до половине 1894. године, у овој школи је радио и песник Јован Дучић коме је Бијељина била прво мјесто учитељовања. Пред Први свјетски рат и нешто касније, измеђ у два рата, овдје је радила и учитељица Марија Тодоровић Жединица, оснивач и прва предсједница Кола српских сестара у Бијељини. Жединица је била велики просвјетар ентузијаста и учинила је много за бијељинску културу.
Ова школа је дала немјерљив допринос у образовању и просвјећивању становнка нашег града.

Бијељинска гимназија

Дана 12. септембра 1919. године уследио је УКАЗ-РЕШЕЊЕ Министарства просвете Краљевине СХС - Оделење за средњу наставу С.Н. Бр. 16135 од 6.09.1919. у Београду да се у Бијељини отвори нижа четвороразредна гимназија. Истовремено са акцијом за отварање гимназије разматран је и проблем одговарајуће зграде за њен смештај. Избор је пао на зграду Српске основне школе која је у новој држави изгубила свој "raison d'etre" и престала да ради. Зграда је иначе, после извојеване црквено-школске аутономије, саграђена 1902. године прилозима Срба грађана. У знак признања и захвалности имена дародаваца и добротвора била су урезана на једној мермернох спомен-плочи постављеној у холу зграде, али је и ње за време рата нестало што је такође штета за културну историју овог града.

Страховање да се Српско-православна црквено-школска општина, власник зграде школе, неће можда сагласити са захтевом иако јој је у замену за зграду школе понуђена у власништво зграда некадашњег хотела "Дрина"-отпало је с обзиром на пуно разумевање на које се код општине наишло.

Пошто је тако издејствовано потребно одобрење за отварање ниже Гимназије у Бијељини, решено питање њеног смештаја и обезбеђен потребни наставни кадар, цео I разред, а извесни појединци и из II разреда постојеће Трговачке школе, прешли су у I разред новоотворене гимназије. У сеоби је пренесен и добар део библиотеке, део кабинета и природњачке збирке школе. На тај начин почело је постепено гашење Трговачке школе у Бијељини која је постојала више година, била високо рангирана и дала знатан број врло струћних кадрова за делатност у привреди.

Стара српска основна школа -данас "Свети Сава" ("Разгледница Бијељине", Слободан Крстић)

Прва фотографија Конака и Комуналне школе 1890. године ("Разгледница Бијељине", Слободан Крстић)

Зграда бијељинске гимназије из 1929. године ("Разгледница Бијељине", Слободан Крстић)