Замалек – Дејан Тиаго Станковић

У срцу Каира, на острву усред Нила, деценијама је постојала антикварница крцата свакојаким благом као Али-бабина пећина. Радњу, најчувенију у том дијелу свијета, водили су Коста, гласовити египтолог, и његова поћерка Арна све док кисмет, због неких Костиних мистериозних гријеха, није одлучио другачије. Ова прича у којој се мијешају овоземаљски и загробни живот није могла да се догоди нигдје осим у Каиру, па су тај пустињски мегалополис, његова тиха махала Замалек, људи, обичаји и врелина града једнако важни јунаци романа као и Коста антиквар и приповедачица Арна, прашина која стално пада и Нил који тече као живот.

„Замалек је роман који вам се у првом тренутку чини као путопис пун описа чудних обичаја, лексикон егзотичних појмова или некакав уврнути бедекер о Египту. А онда, мало-помало, из новооткривених дијелова историје те земље и сјајног описа менталитета њених становника почиње да израња прича. Она се, као понорница која је у почетку хучала негдје у дубини, у свој својој снази најзад појављује на свјетлости дана, са својим јунацима, њиховим необичним појавама и занимљивим биографијама. Та прича постаје заводљива, напета и дирљива, да би се на крају улила у океан успомена. Ако је о Александрији најбољу биљешку направио Лоренс Дарел, онда је, на сличан начин, кроз узбудљиве судбине својих јунака и необичне тренутке из њихових живота у кварту Замалек, Дејан Тиаго-Станковић овековечио Каиро.“

Горан Марковић

Благослов земље – Кнут Хамсун

Хамсунова безгранична љубав према природи изњедрила је заносно ремек-дјело чије се странице уврштавају међу најљепше о њој икад написане. Ријечју: књижевни евергреен илити зимзелена књига за сва времена. Већа од живота, надахнута је то прича о устрајности норвешкога горштака-тежака те његовом силном труду, љубави и вјери у благослов земље.

Љепши крај  - Беким Сејрановић

Приповједат ћу о томе накнадно, но сад тек да споменем како сам једног дана на травњак изнад њезина гроба посијао сјеме неког цвијета који се на латинском, судећи по натпису на врећици са сјеменком, звало Хеллеборус. Послије сам провјерио и сазнао да је ријеч о кукуријеку.

У једној књизи о том цвијету писало је:

Лијечио је јунаке, тровао цареве и добијао ратове. По вјеровањима има магијска и исцјелитељска својства и мада су му цвјетови лијепи и крупни, а уз то и први гласници прољећа, нитко га не спомиње по лијепим особинама. Бисте ли вољеној особи поклонили китицу првих прољетних кукуријека?

Љепши крај