Замалек - Дејан Тиаго Станковић

У срцу Каира, на острву усред Нила, деценијама је постојала антикварница крцата свакојаким благом као Али-бабина пећина. Радњу, најчувенију у том делу света, водили су Коста, гласовити египтолог, и његова поћерка Арна све док кисмет, због неких Костиних мистериозних греха, није одлучио другачије. Ова прича у којој се мешају овоземаљски и загробни живот није могла да се догоди нигде осим у Каиру, па су тај пустињски мегалополис, његова тиха махала Замалек, људи, обичаји и врелина града једнако важни јунаци романа као и Коста антиквар и приповедачица Арна, прашина која стално пада и Нил који тече као живот.

„Замалек је роман који вам се у првом тренутку чини као путопис пун описа чудних обичаја, лексикон егзотичних појмова или некакав уврнути бедекер о Египту. А онда, мало-помало, из новооткривених делова историје те земље и сјајног описа менталитета њених становника почиње да израња прича. Она се, као понорница која је у почетку хучала негде у дубини, у свој својој снази најзад појављује на светлости дана, са својим јунацима, њиховим необичним појавама и занимљивим биографијама. Та прича постаје заводљива, напета и дирљива, да би се на крају улила у океан успомена. Ако је о Александрији најбољу белешку направио Лоренс Дарел, онда је, на сличан начин, кроз узбудљиве судбине својих јунака и необичне тренутке из њихових живота у кварту Замалек, Дејан Тиаго-Станковић овековечио Каиро.“

Горан Марковић

Победници - Фредрик Бакман

Снажна, емотивна прича која даје наду за бољу будућност.

Ово је обична прича о важним питањима: шта је породица, шта је хокејашки тим, шта је заједница, шта смо спремни да жртвујемо да бисмо их заштитили?

Прошле су две године од догађаја којих више нико не жели да се сети. Сви смо некако наставили даље, али има нечег у тој шуми што нас не оставља на миру. Наш град носи тугу у срцу и насиље у ваздуху. Волимо приче са срећним крајем, иако дубоко у себи знамо да се тако завршавају само бајке.

Овога пута све ће почети с олујом, а завршиће се са ватром. Вратиће се неко кога дуго није било. Неко ће лећи на вечни починак. Неко ће се заљубити. Неко ће сањати о професионалној хокејашкој лиги, а неко о освети. Неко спава уз најбољег пријатеља, неко се труди да сачува брак, а неко покушава да спасе децу. Неко је пун мржње, неко не одустаје од борбе, неко ће зграбити пушку и с њом отићи до клизалишта. Неће се остварити све за шта смо се борили. Неће остарити сви које волимо.

Па онда, шта је то породица, шта је хокејашки тим, шта заједница? То су збирови наших избора. Оно што смо спремни да жртвујемо не бисмо ли их заштитили.

А спремни смо на све.

И ништа мање.

Ја сам понор - Донато Каризи

Тачно је десет до пет ујутру. Још је мрак. Језеро се назире на хоризонту: дугачка графитна линија, црна и сребрнаста. Човек који чисти спрема се да започне дан, који ће провести тако што ће скупљати смеће. Њему то не пада тешко. Неко ипак мора да се прихвати тог незахвалног задатка, то је непромењиви закон живота. Зна да управо у ономе што људи бацају леже најскривеније тајне. И зна да их растумачи. И да их употреби. Јер и сам крије једну тајну. Али не зна да ће се кроз само који сат његов пажљиво уређени живот окренути наглавачке.

Човек који чисти, невидљив, само сенка на маргинама, биће у трену увучен у стварност једне девојчице.

Опасност није само то да ће неко открити ко је он у ствари. Права опасност је, увек је и била, још откад је био дечак, да ће наљутити човека који се крије иза зелених врата.

И има још нешто што човек који чисти не зна: неко га већ тражи.

Нови Каризијев роман води нас на путовање у таму коју сви носимо у себи, откривајући нам невидљиву сенку која се крије у средишту понора.