У Народној библиотеци “Филип Вишњић” представљена je књига “Успон и пад ембахада - Српска и југословенска дипломатија у вртлогу историје (1919 – 1948), аутора др Душка Лопандића.
Ова књига, како сам аутор истиче, посвећена је историји српске и југословенске дипломатије у првој половини двадесетог вијека, односно у периоду између краја Првог и краја Другог свјетског рата. У дипломатском смислу, ријеч је о периоду од Париске мировне конференције и закључења Версајског мировног уговора 1919. године до Мировне конференције у Паризу и Мировних споразума из 1946. и 1947. године. Посматрано из данашње перспективе, истиче др Лопандић, двадесети вијек је у цјелини представљао вијек друштвеног и државног дисконтинуитета и демографског исцрпљивања српског народа.
“ У књизи сам се највише сконцентрисао на период између два свјетска рата и током рата. Дипломатија Краљевине Југославије, Владе у избјеглиштву и, с друге стране, Титова дипломатија, партизанска, која је била у повоју, али је постизала пуно успјеха у то вријеме. Двадесети вијек је у правом смислу био вијек исцрпљивања за српски народ, јер смо учествовали у два свјетска рата, плус рат из деведесетих година прошлог вијека. Све се то, на неки начин, одразило на данашњу ситуацију. Времена се мијењају, велике су промјене у свијету и у дипломатији, у начину комуницирања и преговарања. Велике су промјене и у односима снага у свијету. Кад је ријеч о Србији, неопходно је завршити циклус европеизације, у који је Србија ушла и то траје доста дуго, тај улазак у ЕУ. То је оно што ја заступам. Можда ће то трајати још једну деценију”, каже др Лопандић.
Коментаришући српску и југословенску дипломатију прошлог вијека и поредећи је са данашњом модерном дипломатијом, др Лопандић каже да је период након Првог свјетског рата значио вријеме узлета и државе и дипломатије.
“Тадашња Југославија је имала велики међународни значај и углед, док се све почело мијењати тридесетих година прошлог вијека. Имамо тај свјетлији и тамнији период, када смо ишли према потпуној катастрофи. Србија данас има велики потенцијал у дипломатији, али се он у пракси не види. Вјерујем да се вјештијом дипломатијом могло избјећи НАТО бомбардовање Србије 1999. године, али, у суштини, дипломатија је само сервис власти. Дипломате су државни службеници. Могу поправити неке ствари, али, у књизи сам показао да након чињења стратешких грешака, ниједна дипломатија то више не може поправити”, каже др Лопандић.
Дипломата Игор Давидовић Лопандићеву књигу оцјењује као изузетно добро штиво.
“Какви смо били у прошлом вијеку, а какви смо данас, све то бих сажео у једну кратку констатацију: “Зашто би се ововремени дипломате и ововремени лидери, односно вође држава, дивили оновременим дипломатама?”. Требало би да постигнемо бар нешто од онога што су они имали, а о томе ко су и какве су биле те дипломате, у Лопандићевој књизи детаљно се говори. Помиње Јована Дучића, Иву Андрића, Милоша Црњанског, Растка Петровића и друге, осврнувши се и на дипломатију књаза Милоша. Кроз цијелу књигу се проноси идеја да је дипломатија универзална и свевремена. Што се тиче питања, гдје смо данас, нама је овдје, у Републици Српској, дипломатија потребнија него икада. Питање гласи, каква дипломатија и ко треба да је води, на какав начин да је изведе и ко су извршиоци у дипломатији. Један од старих дипломата је својевремено рекао да се увијек дешава опасна игра када они који постављају дипломате више воде рачуна о томе кога постављају, умјесто да размисле о томе шта та дипломатрија може да уради, колико може бити моћна и какви су алати у рукама човјека који то треба ба употријеби. Кадрови у дипломатији су кључ свега”, истиче Игор Давидовић.
Лопандићева књига садржи бројне биографске портрете државника и професионалних дипломата који су дали печат спољној политици Србије и Југославије у неким драматичним временима - од Пашића и краља Александра, Иве Андрића и Јована Дучића, до Слободана Јовановића, Душана Симовића, Владимира Велебита, Станоја Симића и бројних других.
