У просторијама ЈУ Народне библиотеке „Филип Вишњић“ Бијељина вечерас је одржана промоција збирка поезије „Ширином ме притишће равница“, аутора Млађе Станишића.
Млађо Станишић, аутор збирке поезије „Ширином ме притишће равница“, казао је да вечаршњом промоцијом обиљежава 20 година од објављивања прве збирке „Нешто се страшно овдје збило“.
Пјесму „Ширином ме притишће равница“ написао сам прије двадесет година и налазила се у првој збирци коју сам објавио и која се издвојила. Временом сам објављивао много књига, али увијек ми је била жеља да објавим књигу под насловом „Ширином ме притишће равница“ за коју сам година сакупљао материјал. Својим стиховима покушао сам да измирим равницу и планину, а у њима се налазе прошлост, садашњост и питање за будућност. Ту су смјештене слике мог родног села Бргуле код Вареша које је после рата порушено, а њиве зарасле у коров. Некада знам рећи да ме је планина изњедрила, а равница усвојила, не знам чији ћу бити, али гдје смо ту смо“, истакао је Станишић и додао да припрема и двије историјско – документарне књиге, „Бргуле кроз вијекове“ и „Ратни пут Илијашке бригаде“.
Николета Петровић, новинар истакла је да је поезија Млађе Станишића према њеним ријечима номад, јер она попут бедуина ређа стихове у лирски караван, те да су људи данашњице све више жељни ријечи и истине.
Живимо у времену изгубљених пустињака који умјесто да траже смирење и преображај лутају по голој земљи спотичући се о сопствени его који све више даје предност себичности именујући ту подмуклу особину као врлину и мјеру данашњице. Лијек за ова несретна времена крије се у Станишићевим пјесмама, али до нас је када и колико ћемо жељети истрајати у читању његовог поетског опуса. Занимљиво је да овај пјесник ненаметљиво у своје риме ушива све наше бриге, туге и жалости и својим ријечима даје сасвим нови крој сваком људском болу. Тако да, сваки жал или сјета попримају лирско васкрснуће и буде наду да није све изгубљено. Плач је саставни дио сваког бића, са њим се човјек рађа и умире, а када читате Станишићеве стихове док грцају истине под пером, немогуће је да не осјетите и бујицу осјећања која буде наду за ново сутра“, нагласила је Петровићева.
Богдан Боровчанин, рецензент збирке поезије „Ширином ме притишће равница“, рекао је да су стихови Млађе Станишића, „лаки“ и извиру спонтано, те да читалац не зна да ли чита или гледа.
Шета Млађо по свим пољима поетског стваралаштва, почевши од љубави као најузвишенијег осјећања, па до ратне и поратне збиље и свих њених страхота и бесмисла. Пјева он о љубави, заборављеној, напуштеној, обновљеној и тек расцвјеталој“, закључио је Боровчанин.
