Стеван Пешић – Тибетанци
Тибетанци су репрезентативни узорак Пешићеве маште и можда пионирски подухват такозване српске фантастичне књижевности.
Главни лик овог грандиозног романа је лама Џамбу Линг (у преводу Цели Свет) кроз којег аутор иронично проговара и доноси нам сву мудрост и богатство духа Тибетанаца. Та иронија није иронија сатиричара коме смех служи за што и ловцу стрела; то је иронија смехотворца, човека који уме да се радује и да слави живот у сваком погледу... Овај роман, као и претходне Пешићеве књиге говори о егзотичном свету који није ни наш ни савремен, него универзалан и свевремен... Кроз ову књигу ћемо сазнати да човек има два завичаја, Небо и Земљу. Ту је свет почео и ту се никада неће завршити. Ту су људи и оно што чине онакви какви би по Пешићу и требало да буду, пуни слободе и маште, радости и ведрине, страсти и смеха, вере и љубави...
Нећу молити Господара Смрти да нас не раставља; ништа он нема с нашом љубављу. Ми смо увек били заједно. Ниједног дана ни ноћи се нисмо одвајали. Заједно смо били и пре нашег рођења. Из исте искре, из једне звезде смо постали; у њој ћу те ја чекати. Зар нисам ја твоја жена, Цели Свете? Жена мора пре мужа да оде кући и све припреми за његов повратак.
Где је наша кућа, вољена моја, ако заједно нисмо. У коме небу, на којој звезди. Реци ми то! Гледаћу је док ми жеља не створи крила и не винем се до ње, или док она по мене не сиђе.
У нашим срцима је та кућа, Цели Свете. Гледамо се сада и заувек ћемо бити заједно. Овај тренутак је вечност; нико нам нашу љубав не може одузети...
|
|
Џулијан Барнс - Флоберов папагај
Барнс нам, индиректно, кроз запитаност свог јунака, поставља мноштво питања. На пример, како се може одредити пишчев глас? Шта је утицало на писца? Како је размишљао? Главни лик говори у првом лицу, истражује Флоберове личне ствари и пита се да ли је један од два папагаја (а касније се појављује и више њих) у Руану стварно био у Флоберовом власништву и помогао му (а касније га и нервирао) у писању једне приче.
Ово је вишеслојна биографија, пародија, иронија, истина, откривање...
|
|
Хорхе Луис - Алеф
Алеф је приповетка аргентинског писца Хорхеа Луиса Борхеса, објављена у часопису Југ 1945, и као једна од кратких прича у оквиру колекције Алеф и друге приче 1949.
Ово дело представља безброј могућих тумачења, међу којима је и читање из егзистенцијалистичког угла, засновано на идеји о немогућности човека да се суочи са вечношћу (што је присутно у многим борхесовим приповеткама) и на његовом разумевану и тумачењу преегзистенцијалиста, као што су Серен Кјеркегор, Франц Кафка и Артур Шопенхауер.
У овој краткој причи, која је постала готово култна, може се препознати цео његов опус, јер се ова може квалификовати као парадигматска прича огромне Борхесове библиотеке, док, притом, иронично напаја игру речима и, како реалном, тако измишљеном ерудицијом. Ово последње се може назрети, нпр. у уводним епиграфима, у којима су цитирани Томас Хобс и Вилијем Шекспир, и у постскриптама из 1943. у којима се врши могуће истраживање о другим Алефима, цитирајући историјске ауторе, као нпр. Педра Енрикеса Урењу, Ричарда Френсиса Бартона, Лусијана де Самосату и Абенхалдуна или Ибн Халдуна.
|
|